Svake nedelje je išao u crkvu i bio je uzoran komšija, a onda je 30 godina kasnije istina o njegovom dvostrukom životu zaledila sve
Dodajte Kurir u vaš Google izborKomšije su ga poznavale kao porodičnog čoveka, ratnog veterana i aktivnog člana lokalne zajednice. Bio je oženjen, imao dvoje dece, predvodio crkveni savet i učestvovao u radu izviđačkog odreda. Spolja je izgledao kao oličenje mirnog američkog života u predgrađu.
Međutim, iza te slike krio se Denis Rejder, čovek koji je gotovo dve decenije sejao strah u Vičiti, u američkoj saveznoj državi Kanzas. Sam sebi je dao nadimak BTK, sastavljen od početnih slova engleskih reči „bind, torture, kill“ – vezati, mučiti, ubiti.
Između 1974. i 1991. godine ubio je desetoro ljudi. Godinama je uspevao da živi dvostrukim životom, da odlazi na posao, vraća se porodici i učestvuje u crkvenim i komšijskim aktivnostima, dok je u tajnosti pratio žrtve, planirao napade i policiji slao pisma u kojima se hvalio zločinima. Njegova potreba za pažnjom na kraju je postala i razlog zbog kojeg je uhvaćen.
Detinjstvo koje spolja nije nagoveštavalo zločine
Denis Lin Rejder rođen je 9. marta 1945. godine u Kanzasu. Odrastao je u naizgled običnoj porodici američkog Srednjeg zapada. Detinjstvo su mu ispunjavali pecanje, stripovi i izviđački izleti, pa ništa u njegovom svakodnevnom životu nije jasno ukazivalo na čoveka koji će kasnije postati jedan od najpoznatijih serijskih ubica u američkoj istoriji.
Ipak, Rejder je kasnije priznao da je još kao dečak mučio i ubijao male životinje. Tokom mladosti počeo je da razvija nasilne seksualne fantazije povezane sa vezivanjem, kontrolom i davljenjem žena.
Služio je u američkom ratnom vazduhoplovstvu, a po završetku službe 1970. godine vratio se u Kanzas. Oženio se Polom Dic 1971, a par je kasnije dobio sina Brajana i ćerku Keri. Radio je u fabrici kompanije „Coleman“, a potom i za firmu ADT, gde je ugrađivao sigurnosne i alarmne sisteme u domove.
U tome se kasnije videla posebna ironija: čovek koji je zarađivao postavljajući sisteme namenjene zaštiti porodica istovremeno je proučavao kuće, navike njihovih stanara i načine na koje bi mogao neprimećeno da uđe.
Porodica Otero bila je početak krvavog niza
U decembru 1973. godine Rejder je počeo da prati Džuli Otero, nekadašnju koleginicu iz kompanije „Coleman“. Nedeljama je posmatrao kuću i porodičnu rutinu, pre nego što je 15. januara 1974. sproveo prvi poznati napad.
Tog jutra ušao je u dom porodice Otero i zatekao Džuli, njenog supruga Džozefa i dvoje njihove dece – devetogodišnjeg Džoija i jedanaestogodišnju Džozefin. Ostala deca bila su u školi.
Pod pretnjom oružjem vezao je članove porodice. Džozefa i njegovog sina ugušio je plastičnim kesama, dok je Džuli zadavio konopcem pred decom. Džozefin je zatim odveo u podrum i rekao joj da će se te večeri „naći na nebu sa ostatkom porodice“.
Devojčicu je obesio o cev, a dok se borila za vazduh, posmatrao je kako umire i seksualno se samozadovoljavao. Tela su kasnije pronašla starija deca porodice Otero kada su se vratila iz škole. Zločin je šokirao Vičitu, ali policija tada nije imala ideju ko bi mogao da bude počinilac.
Brat i sestra pružili su mu otpor
Samo nekoliko meseci kasnije, Rejder je izabrao novu žrtvu – Ketrin Brajt, takođe nekadašnju koleginicu. Planirani napad nazvao je „Projekat Lights Out“, igrajući se prezimenom Brajt, koje na engleskom znači svetao.
Provalio je u kuću dok nikoga nije bilo i čekao njen povratak. Međutim, Ketrin se vratila sa bratom Kevinom, što nije bilo deo njegovog plana.
Rejder ih je naterao da se vežu, ali su oboje pružili snažan otpor. Kevin je uspeo da se oslobodi i sukobi sa napadačem. Rejder ga je upucao, ali je mladić glumio da je mrtav, a zatim uspeo da pobegne iz kuće.
Ketrin se takođe borila. Rejder ju je više puta izbo nožem, nakon čega je pobegao. Ona je prevezena u bolnicu, ali je podlegla povredama. Kevin je preživeo i policiji opisao napadača kao muškarca prosečne građe, sa gustim brkovima i „psihotičnim očima“.
Ipak, njegov opis nije bio dovoljan da istražitelje dovede do osumnjičenog.
Sam je sebi dao ime po kojem će ga svet pamtiti
Rejder nije želeo samo da ubija. Želeo je da javnost zna da postoji, da policija govori o njemu i da novine objavljuju njegove poruke.
U oktobru 1974. poslao je pismo listu „The Wichita Eagle“, u kojem je priznao ubistva porodice Otero. Uputio je novinare da dodatnu poruku pronađu u udžbeniku sakrivenom u gradskoj biblioteci.
U toj poruci je opisao zločine i najavio da će ponovo ubijati. Napisao je da će njegove „šifrovane reči“ biti: „Veži ih, muči ih, ubij ih – B.T.K.“
Tako je nastao nadimak koji će decenijama izazivati strah u Kanzasu.
Nakon rođenja sina Brajana, Rejder je nekoliko godina mirovao. Ponovo je napao u martu 1977. godine, kada je upao u kuću Širli Vijan, majke troje dece.
Decu je zaključao u kupatilo, a njihovu majku vezao i zadavio. Deca su ostala zarobljena dok je ubica izlazio iz kuće, ponovo se utapajući u svakodnevicu čoveka koga niko nije povezivao sa zločinima.
Policiji je telefonom prijavio sopstveno ubistvo
U decembru iste godine Rejder je provalio u kuću dvadesetpetogodišnje Nensi Foks. Sačekao ju je, vezao i zadavio kaišem.
Nakon što je napustio kuću, prišao je javnoj govornici i pozvao policiju. Hladnim glasom prijavio je ubistvo i naveo adresu na kojoj će telo biti pronađeno.
Snimak poziva objavljen je kasnije u nadi da će neko prepoznati njegov glas. Policija je dobila veliki broj prijava, ali nijedna nije dovela do konkretnog osumnjičenog.
Godine 1978. Rejder je poslao novo pismo televizijskoj stanici KAKE i preuzeo odgovornost za sedam dotadašnjih ubistava. Bio je frustriran jer nije dobijao pažnju koju je želeo.
„Koliko ljudi moram da ubijem pre nego što dobijem ime u novinama ili neku nacionalnu pažnju?“, napisao je.
Njegova opsesivna potreba za publicitetom postala je sastavni deo zločina. Nije mu bilo dovoljno da žrtve umru – želeo je da grad strahuje od imena koje je sam izmislio.
Godinama je ćutao, ali nije prestao da ubija
Početkom osamdesetih istraga je gotovo potpuno stala. Policija nije imala dovoljno fizičkih dokaza, pouzdane opise napadača ni jasnu vezu između svih slučajeva.
Rejder je u međuvremenu nastavio da živi kao suprug, otac i aktivni član zajednice. Njegova porodica nije znala ništa o zločinima. Komšije su ga poznavale kao strogog i ponekad neprijatnog čoveka, ali ne i kao ubicu.
Godine 1985. ubio je svoju komšinicu Marin Hedž. Napad je nazvao „Projekat Cookie“. Provalio je u njenu kuću i zadavio je, a potom telo odneo u crkvu u kojoj je bio predsednik saveta.
Tamo je telo postavljao u položaje vezivanja i fotografisao ga. Činjenica da je prostor crkve, u kojem je pred drugima glumio uglednog vernika, koristio kao deo svog rituala dodatno je pokazala razmere njegovog dvostrukog života.
Predstavio se kao telefonski radnik da bi ušao u kuću
Sledeće godine izabrao je dvadesetosmogodišnju pijanistkinju Viki Vegerli. Napad je nazvao „Projekat Piano“.
Pojavio se na njenim vratima pretvarajući se da je radnik telefonske kompanije. Viki ga je pustila u kuću, verujući da je došao da proveri instalacije.
Rejder ju je ubrzo napao i zadavio najlon-čarapama. U kući je u tom trenutku bilo njeno dvogodišnje dete.
Pre nego što je otišao, uzeo je njenu vozačku dozvolu i fotografisao telo. Upravo će dokazi iz ovog slučaja, gotovo dve decenije kasnije, odigrati ključnu ulogu u njegovom hapšenju.
Njegova poslednja potvrđena žrtva bila je šezdesetdvogodišnja Dolores Dejvis. U januaru 1991. provalio je u njenu kuću, zadavio je njenim čarapama, a telo odvezao i ostavio ispod mosta.
Time se broj poznatih žrtava popeo na deset. Posle toga, ubistva su prestala, a slučaj BTK postepeno je postao jedna od najzloglasnijih nerešenih misterija u američkoj kriminalističkoj istoriji.
Jedan novinski tekst probudio je njegovu sujetu
Prošle su godine bez novih poruka. Policija je pretpostavljala da je ubica možda umro, završio u zatvoru zbog drugog dela ili se odselio.
U januaru 2004, povodom tridesete godišnjice ubistva porodice Otero, „The Wichita Eagle“ objavio je tekst pod naslovom „Slučaj BTK nerešen i posle 30 godina“.
Rejder je pročitao članak. Kasnije je istražiteljima rekao da mu je bilo „pomalo dosadno“, pa je odlučio da ponovo uspostavi kontakt sa medijima.
U martu iste godine redakciji je stiglo pismo čoveka koji se potpisao kao „Bil Tomas Kilman“. U njemu je tvrdio da je ubio Viki Vegerli.
U koverti su se nalazili kopija njene ukradene vozačke dozvole i fotografije tela, koje je mogao da poseduje samo ubica.
Time je policija konačno dobila potvrdu da je BTK još živ i da ponovo želi pažnju.
Grad je ponovo živeo u strahu
Tokom narednih meseci Rejder je slao pisma, razglednice i pakete televizijskim stanicama, novinama i policiji. U njima su se nalazile poruke, crteži, planovi zločina i zagonetke.
U jednoj od ukrštenica ostavio je reči poput „serviser“, „prati“, „vreba“ i „telefonska kompanija“, kao da javnosti i policiji namerno daje deliće sopstvene biografije.
Ipak, trag koji ga je konačno otkrio nije proistekao iz genijalnog policijskog plana, već iz njegovog nepoznavanja tehnologije i uverenja da može da veruje istražiteljima.
Rejder je policiji poslao pitanje: da li može da im dostavi dokumente na disketi, a da oni ne otkriju odakle potiču?
Zatražio je da u novinama objave poruku „Reks, biće u redu“ ukoliko je disketa bezbedna. Policija je pristala na igru i objavila upravo tu rečenicu.
Disketa ga je odvela pravo u zatvor
U februaru 2005. lokalna televizijska stanica KSAS dobila je novu pošiljku. U njoj se nalazila disketa.
Rejder je verovao da je obrisao podatke koji bi mogli da otkriju njegov identitet. Međutim, kompjuterski stručnjaci uspeli su da pronađu skrivene metapodatke.
Jedan obrisani dokument bio je povezan sa „Hristovom luteranskom crkvom“, a kao poslednji korisnik koji ga je menjao bilo je navedeno ime „Denis“.
Brzom proverom policija je utvrdila da je predsednik crkvenog saveta čovek po imenu Denis Rejder.
Istražitelji su zatim pronašli fotografiju njegovog automobila i povezali ga sa vozilom koje je snimljeno u blizini mesta na kojem je ostavio jednu od poruka.
Ipak, trebalo im je još dokaza.
DNK njegove ćerke potvrdio je sumnje
Policija je dobila sudski nalog da pristupi uzorku sa ginekološkog pregleda Rejderove ćerke Keri. Ona tada nije znala da istražitelji koriste njen DNK kako bi proverili da li je njen otac serijski ubica.
Rezultat je pokazao porodičnu vezu između Keri i biološkog materijala pronađenog ispod noktiju Viki Vegerli.
Posle više od tri decenije straha, pisama i nerešenih ubistava, policija je konačno znala identitet čoveka koji se nazivao BTK.
Denis Rejder uhapšen je 25. februara 2005. godine, dok se vozio u blizini svoje kuće. Imao je 59 godina.
Kada su mu policajci stavili lisice, čovek koji je decenijama želeo da njegovo ime osvane u svim novinama konačno je dobio pažnju za kojom je žudeo – ali više nije mogao da kontroliše priču.
Na sudu je ubistva opisivao kao „projekte“
Rejder je optužen za deset ubistava prvog stepena. U junu 2005. godine iznenada je priznao krivicu po svim tačkama optužnice.
Pred sudom je hladno i detaljno govorio o zločinima, nazivajući ih „projektima“. Opisivao je kako je birao žrtve, pratio ih i pripremao opremu, bez vidljivih emocija prema ljudima čije je živote oduzeo.
Smrtna kazna u Kanzasu nije mogla da bude primenjena na njegove zločine jer u vreme kada su počinjeni nije bila na snazi. Zbog toga je osuđen na deset uzastopnih doživotnih kazni.
I dalje se nalazi u zatvoru „El Dorado“ u Kanzasu, gde služi kaznu odvojeno od većine drugih zatvorenika.
Da li je imao još žrtava?
Iako je priznao deset ubistava, istražitelji već godinama sumnjaju da spisak njegovih žrtava možda nije potpun.
Posebnu pažnju privlači nestanak šesnaestogodišnje Sindi Kini, koja je 1976. godine nestala iz perionice veša u gradu Pahaska u Oklahomi.
U Rejderovim beleškama, zagonetkama i dokumentima pronađene su reči „Sindi“, „Kini“, „perionica“ i „Kiheka“, što je naziv ulice u kojoj se objekat nalazio.
Video: Obožavao ga je ceo svet a on je bio serijski ubica